// tugo moja

Što si svaki dan tu negdje, vrpoljiš se, ispod osmijeha, ispod sjaja mojih očiju..Kriješ se i onda dođeš i preuzmeš cijelo tijelo..

Što sam starija, više mi se vraćaju stvari iz djetinjstva. Riječi. Slike. Djela.

Više me bole.

sada je faza kada sam, hajmo reći, ljubomorna na sve one lijepe slike porodica koji ljudi prožive.

Znam, nije uvijek tako, nije sve savršeno, ali te neke slike, pažnje, sreže, svi zajedno na hrpi..

Evo i sada mi oči zarosiše.

Patim za onim čega nikad nisam imala.

Ne mogu više nositi ni masku, ni glumiti niti praviti se da je to okej.

Ne mogu.

Ove godine imam 27 godina.

Sustiže me sve ono čega se sjećam. Psihoterapijom kopam po tim stvarima, i boli. Boli brate svaki put.

I shvatim da nisam ja kriva. Da nije do mene. Da su me tako okovali, da se bojim svega što mi je nepoznato, da moram imati validne razloge za svoju sreću- koju neko mora da odobri..ako su razlozi dovoljno validni.

Guši me.

Onda sa druge strane, sve one riječi. Dok govorim sama sebi da sam sebična, da narušavam mir, da će neko patiti zbog mene, da sam ja kriva, da šta ja znam i da sam zelena još…Nijedna riječ nije moja, a toliko je jaka u glavi..

Mozak mi je kaša.

Vidim ja napredak taj, vidim male korake ali zašto je strah toliki..

Zašto se moram toliko pravdati za obične stvari koje me čine sretnom? Zašto sam taj čudak u porodici, zašto je svima tako lako reći da sam sebičnjak..

Pitam se, ko je lud. Osoba koja mi kaže da sam sebična, a sve stvari dosad koje sam uradila, uradila sam jer je neko drugi rekao da tako moram (iako ja ne želim)..I onda se pravi da se ništa nije reklo, ono što sam ja nervozna na to sve.

Klasični gaslighting.

Znam da su ovo iskušenja,

znam da će me ovo ojačati,

da će mi pokazati novu mene..

Znam da nema rasta bez da malo zaboli..

A ja se tako bojim te boli, da je strah toliko blizu da je veći, nego od tog rasta.

I onda opet one rijeli, šta smo mi sve uradili za tebe,a ti nezahvalna..

Pitala me terapeutkinja, šta bi bilo da ti je sutra dženaza?

Rekla sam, često razmišljam o tome. Nije da su suicidalne misli, znam da to neću uraditi, ali toliki mir osjetim. Svijet staje, misli staje, samo mir..mir.

TOliko sam ljubomorna na sve koji to imaju.

Onda sam rekla, zašto bih ja žrtvovala svoj život, zar ne zaslužujem da živim?

Onda je uslijedilo pitanje- voliš li svog tatu?

Shvatila sam da volim njegove dvije osobine, sve ostalo što je pružio- mrzim.

Mrzim strah, bol, mrzim nemire, gušenja, nervozu, neizvjesnost, napetost…

Kad je on tu, sve to osjećam.

A ja, sebičnjak, samo želim mir.

da Allah olakša svima na iskušenjima, da se smiluje, pomogne, ojača..

Bože, čuvaj nas.

I podari mir..

Leave a Comment