Pišem malo emotivna i tužna, onako dok mi se u očima skuplja malo vode, slane..
Previše puta sam rekla koliko je moj otac hladnokrvno biće, u ovih 26 godina i dalje vapim za njegovom pažnjom koje nemam, a potajno je izgleda želim.. pa od svog momka je tražim, nekad i meni previše.
Psihoterapeutkinja kaže, ti si ona mala beba nad kojom se vršio eksperiment kada mama dođe pa se igra sa njom..i onda nakon 5 minuta ignoriše bebu. (video je bio na instagramu mislim, ako ga uspijem naći, postaviću ga).. Samo sam joj rekla daj ne zezaj me da je sad to što ja tražim od svog momka, sve ono što sam htjela od oca..
*video*
I samo mi je kliknulo- to je. I to je tužno, da onaj ko ti treba da postavi standarde- postavi ali one što trebaš izbjegavati.
U ovih 26-27 godina, ne znam da me zagrlio, rekao da me voli- o tome mou samo sanjati ili šta drugo tek.. Jeste, financijski je pomogao ili obezbijedio (ovo govori onaj glas u glavi koji kaže- nije tako loš), ali vlastitom djetetu da uskratiš emociju…
Nejse, snahi mi rođendan bio. Kaže poslao joj poruku za rođendan. To je lijepo, stvarno i treba.
Ali kad shvatim, da u ovoliko godina koliko imam- moj otac meni nije ni tu običnu poruku poslao, kamoli uživo čestitao, a kamoli šta drugo..
Pa se ja sada pitam, koliko je normalno da njoj čestitaš a vlastitoj djeci ne?
Ovo nije priča o čestitkama, nego o svemu drugom.
Pretjerujes.
Moraš prepoznati ocinsku ljubav a to je zaštita i briga. A kad se udas drugačije pogotovo tad onda imaš muža.
Nije ovinska ljubav volim te bla, bla… dođi u krilo i da te grli babo. Smjesno jel de? Ne ide.
@Produktivan_musliman, zar je stvarno pretjerivanje želja da ti vlastiti otac kaže da te voli, zagrli te i slično?
Ne znam, meni je obična potreba koju trebaš dobiti od najbližih ljudi, pa čak i od prijateljica volim da dobijem zagrljaj i jedno obično ‘volim te’ a kamoli od oca.
Zaštita i briga jeste vid ljubavi, ne poričem je niti umanjujem, ali isto tako riječ i pokazivanjem pažnje se ne treba podcjenjivati.
Ma kakvo pretjerivanje. To je sasvim razumno da od svog oca tražiš ljubav, posvećenost i vrijeme. Pa otac ti je, nije ti kondukter u autobusu. Toliko o islamu ovog muslimana gore.
Očinska ljubav jeste zaštita i briga, ali isto tako i pokazivanje emocija. Očinska ljubav je i čestitka za rođendan, zagrljaj, savjet, “ponosim se tobom”, “volim te”, kupio sam ti onu tvoju čokoladu što voliš…
Nije normalno. Nije normalno ni to što su (naši) očevi naučeni na to. Meni je dugo trebalo da shvatim pozadinu, a trebat će mi još puno više da razumijem svog oca i njegovu slijepoću na sve što se dešava oko njega i odsustvo njegovih reakcija i emocija.
@notyourdarling- da, slažem se sa tobom. Ja razumijem pozadinu i dugo sam posmatrala pozadinu i njega samog kao ličnost.. Razumijem i da pozadina utječe na stvaranje baš te ličnosti, ali kako očekivati pažnju ako je nekome nikad nisi dao, ali je tražiš od mene?
Svi mi prolazimo kroz neke traume i kroz ko zna šta, i vjerujem da je njima bilo teže jer je emocija bila pojam, ali ne i djelo, ali zar nisi želio promijeniti to..Kao evo mi sada..
Ne bih željela da ikad moje dijete osjeti nedostatak emocije od mene ili oca.
A isto tako, samim tim ako znaš šta pružaš drugim ljudima, ali ne i vlastitoj porodici- tu mi se gubi smisao te pozadine. 🙂
Vidjela sam dosta takvih odnosa između oca i kćeri ili oca i sina, otac jednostavno nije naučio drugačuje u svojoj obitelji. Nije da ih pravdam, ima dosta ljudi kojih kao djecu roditelji nisu voljeli, ali su opet dobri prema svojoj djeci. Možeš li onda zamisliti koji su “eksperiment” radili na našim očevima i majkama?
Uslijed nedostatka pažnje/ljubavi/nježnosti/emocionalne prisutnosti od roditelja, u ovom slučaju oca, u svojim odnosima si razvila ‘potraživački’ karakter, dakle stalno tražiš. Mislim da ti tu uveliko pomaže psihoterapija i da ćeš to sve s vremenom nadrasti kad sagledaš i drugu priču da je tvoj otac možda isto tako kao dijete zakinut za emocije i ne zna za drugačije.
Što se tiče eksperimenta, strašno za vidjet. Možda to dan danas radi sve više ljudi zbog opsjednutosti mobitelima.
@laura-Da, sve to stoji, ali kako drugim ljudima koji ti nisu ništa- možeš pružiti to nešto, što ne pružaš vlastitoj porodici?
Jednom me jedna osoba pitala- Šta ti je želja da postigneš u životu.. moj odgovor tada, prije 5 godina je bio “da budu ponosni na mene” i sad shvatam da sam samo žudila (a i žudim za tim).. Jer mi nikad nije rečeno, dato na znanje na jesu, samo znam da moram biti besprijekorna da se oni ne sikiraju. I to je iscrpljujuće.
Sinoć sam baš gledala više videa na temu ovog eksperimenta i bilo je pretužno.
Neko ima sreću da ima dobrog oca, neko na žalost ne.
Nemoj da očajavaš, nekad će se kockice poslagati bolje nego misliš. Možda tvoj otac ima toliko ljubavi u sebi da se jednostavno boji to pokazati, da je ne zna pokazati.
Ti gradi svoj život najbolje što može, ne daj da te to kroz život lomi. To govorim, jer znam koliko je otac važan kao ličnost u životu ženskog djeteta. Moj otac je predivno stvorenje, a otac moje kćerke nije, tako da znam o čemu pričam.
@senorita- za oko mi je zapalo ovo “ti gradi svoj život najbolje što može, ne daj da te to kroz život lomi..”, jer tu ima toliko stvari za uraditi, a toliko jaka je kočnica baš on.
Hvala na komentaru, nadam se da će tvoja kćerka biti ponosna što ima tebe. <3
Emocionalna neovisnost ti je potrebna. Naucit sebe voljeti.