I dalje sebe uhvatim da sam tužna, zbog njega.
Da zaplačem, zbog njega.
I nije to zbog njega, kao osobe, već zbog svega što sam mislila da imamo, zbog svega što smo planirali, zbog svih sati provedeni, u nadi- da je vrijedno.
A ispostavilo se, da nije bilo.
On me prošao jeste, ali me ono “mi” nije izgleda prošlo.
August. Drugi. Znali smo da je kraj.
I po svemu onom što smo planirali, sad bih bila udana žena i ne bih se razmišljala što sam na seenu, od običnog klinje.
Tako se ispostavlja da je novi lik samo to, klinjo od 28 godina.
Odzvanjaju mi neke riječi koje su napisane i pitam se zašto sam tako slaba i naivna i zašto tako lako uzmem to njegovo da je “vjerovala ja ili ne, on iskren..ili da mu nije zafrkancija”..
Sada već smatram da sam mu osoba koja služi da ubije dosadu, jer kad dođe kući- zaboravi i da piše. Ili je mama ili sestra ili rodbina, ali presaburala sam sedmicu dana pa onda dva dana..Da je bio tu a da se nismo oficijalno našli.
Ovo je treći put i previše sam i dopustila sebi.
Ne osjećam se više lijpo u svojoj koži, na pomet tebe. Time to go.
Sve sam ja to u svojoj glavi izmaštala.
Biće da je to.
I'm fine, što bi rekao Ross iz Friendsa, I'm totally fine.